Zanemarimo za trenutak sektor industrijskog zagađenja, na koje se, usled neobaveštenosti, uglavnom jedino upire prstom i čija se ekonomska vrednost za društvo prečesto koristi za zamenu teza kad se postavi pitanje odgovornosti. Fokusirajmo se samo na: probleme merenja, informisanja, pojedinačnih kućnih ložišta, gasifikacije, promene sistema grejanja i slično. I videćemo: ostaje jedno neuredno ćoše građanske Srbije u kome je zakazalo upravljanje.
Prosečan građanin Srbije oceniće stanje u državi stavom, rečju ili mišlju: „Šta da se radi?“. Da li zbog letargije kojoj je naš narod sklon ili zbog zadatka koji je toliko težak da ne znamo odakle da počnemo, tek – ova opasna misao jeste deo trenutnog stanja nacije. Stoga je veoma važno koju intonaciju biramo. Osvešćeni građanin Srbije postaviće (sebi) jasno pitanje: ŠTA da se radi? Potom će utrošiti mnogo energije na analizu, pre definisanja prvog koraka. Srećom, prosečni osvešćeni građanin Srbije je navikao da nailazi na poneki zastoj i čekanje u redu, pa će uložiti još malo vremena da pronikne u suštinu problema.
Ići će redom, logikom stvari. Štošta treba menjati, izazovi su na sve strane. Šta imamo u sistemu, pokriva li država zakonima i regulativama tu i tu oblast? Šta imamo u strukturi: sprovodi li se u praksi to što država propisuje? Kad ovo detektujemo, lako je uvideti i (teorijsko) rešenje.
Međutim, nakon pitanja ŠTA, nameće se pitanje: KAKO? Kako da se radi? Kako da se suštinski aktivno deluje na promenu sistema? Kako da, s nivoa priče, svi naši aktivizmi postanu dela i interakcija s donosiocima odluka i nadležnim institucijama? (Ovde prosečni osvešćeni građanin lako zapadne i u filozofiju, međutim, prosečni srpski aktivista uspešno ignoriše ovu patriotsku dužnost i traži opipljivo rešenje.)
Nečinjenje i nemar kao konstante
Zagađenje vazduha je ozbiljan problem s kojim se suočavaju mnogi širom sveta. Ne postoji osoba u Srbiji koja neće deklarativno potvrditi da želi da se ovo zaustavi. Međutim, stanje se godinama ne menja. Ne samo da nema boljih rezultata već i nadležni ne preduzimaju dovoljno akcija u vezi s tim pitanjem. Merenje zagađenja i informisanje nisu teme koje su u dnevnopolitičkom fokusu. Pravo na vazduh! Ugroženo. Gde je čvor?
Naša država ima prilično dobre zakone u ovoj oblasti. Zakon o zaštiti vazduha Republike Srbije precizno definiše sve aspekte vezane za to polje. Država je, dakle, u ovom kutku svoga uređenja, prilično spremna za sprovođenje promene. Šta je sa strukturalnim uređenjem? Da li svi nadležni organi, institucije, funkcioneri, rade precizno i efikasno sve što propisuje Zakon? Ne. Zakon stoji na polici, za iščitavanje i analizu.
Za bilo koju drugu oblast mogao bi se tražiti skriveni značaj pomenutog ignorisanja, razmatrati interesi ko zna kojih izvora moći, ali ovde – u svoj svojoj snazi ‒ osvetljava se konstanta u radu našeg sistema: letargija, ignorisanje, ili prosto, nečinjenje! Zanemarimo za trenutak sektor industrijskog zagađenja, na koje se, usled neobaveštenosti, uglavnom jedino upire prstom i čija se ekonomska vrednost za društvo prečesto koristi za zamenu teza kad se postavi pitanje odgovornosti. Fokusirajmo se samo na: probleme merenja, informisanja, pojedinačnih kućnih ložišta, gasifikacije, promene sistema grejanja i sl. I videćemo: ostaje jedno neuredno ćoše građanske Srbije u kome je zakazalo upravljanje.
Kako drugačije okarakterisati nemar u vezi s donošenjem Plana kvaliteta vazduha po gradovima, ili možda barem Kratkoročnog akcionog plana, da se zaštite građani u danima kad je zagađenje nezdravo? Kojom bismo bojom obojili ignorisanje od strane političkih centara moći u gradu čiji je vazduh, po izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, treće kategorije?
Sad osvešćeni aktivista razmišlja dalje: kako da utičemo na njih da rade ono što inače treba da rade? Koji su mehanizmi koji će naterati one koji sprovode zakone i politike da budu efikasniji? Šta može da bude taj štapić za razbuđivanje i upornu gurku koji će im već jednom dati do znanja da mora da se radi?
Kako do promene?
Na svom građanskom putu Srbija, srećom, ima i potpore, u vidu deklarativnog zalaganja za proces pristupanja Evropskoj uniji. Tako civilni sektor, uz zasukane rukave na terenu, pogleda ka onome što EU, kao naša odabrana destinacija, nudi i zahteva jer tu leži nada da će makar s te strane vetar duvati ka promeni. Čuveno Poglavlje 27 postade Sveto pismo u javnosti, na koje se pozivaju svi akteri: jer – kako ćemo u EU, ako to ne uskladimo? Svi koji se bave zaštitom životne sredine raduju se ovakvom narativu. Nek makar i na silu upravljači ove države porade na zaštiti životne sredine. Ide nam naruku evropski put koji smo odabrali i često se latimo okvira ka kome težimo kao država, pozivajući se na vrednosti za koje smo se izjasnili, a koje su i evropske vrednosti. Međutim, prava građanska Srbija zna da mi nismo s kruške pali na kartu Evrope i da smo mogli sve ovo da rešimo, počistimo i nadogradimo odavno, pa bi i pridruživanje bilo brže.
Situacija na terenu ipak nas vraća građanima: koji god izazov da ste uzeli, nakon analize sistema i njegove (ne)funkcionalnosti, doći ćete do: nedovoljne svesti građana o zadatoj temi. To što je vi vidite, obično ne znači da svi razumeju. Da svi vide problem zagađenja jasno, da svi zaista razumeju posledice koje ono ima na zdravlje ljudi, da samo pomisle o državnom novcu koji se daje za lečenje tih ljudi i tako dalje, onda bi i predizborne kampanje bile usmerene ka ovom problemu, a politička volja zamenila bi onaj štapić za nadležne, za koji se civilni sektor toliko dovija kako da ga dizajnira. Dakle, ako imamo veliki broj osvešćenih ljudi, zaista mentalno i emotivno uključenih u potrebu za promenom, u rukama nam je oruđe za delovanje i ka sistemu i ka njegovoj institucionalnoj infrastrukturi.
Pravi odgovor na pitanje KAKO leži, dakle, u pitanju SA KIM. U pogledu građanskog aktivizma, nemaju toliku težinu ni sistem, ni struktura, koliko imaju kultura, stavovi i mišljenja građana. Lako se menjaju i usklađuju zakoni, lako se utiče na unapređenje institucionalne infrastrukture, ako postoji kritična masa koja razume željenu promenu. Da li je onda čuvena izlizana formulacija podizanje svesti floskula ili realnost? Aktivista će se na kraju svoje iscrpne ekspertize u teoriji i praksi suočiti s istinom o realnoj potrebi za: edukovanjem, informisanjem, ponavljanjem, tj. podizanjem svesti građana. Najobimniji posao, koji ne daje instant rezultate, ali koji se ne može preskočiti. Čini se da se taj korak ipak zanemaruje i previše podrazumeva, iako sve naše snage moramo usmeriti baš tu.
Šta sve građani (ne) znaju?
Šta građani Srbije uopšte ne znaju, a šta su samo zaboravili? Kada je reč o našem društvu, sklad s prirodom nije bio vremenski tako daleko da bismo mislili da su vekovima temeljene sklonosti ka očuvanju prirode iščezle. Ne. One su itekako utkane u mentalitet našeg naroda, iako nisu osvešćene. Međutim, novo vreme kao da nije dozvolilo da se procesuira šta se sve dešava i koje su posledice modernog načina života, uz odsustvo definisanih procedura za očuvanje koje bi trebalo da sprovodi i afirmiše država, svest građana nije kanalisana na pravu stranu. Koja god opravdanja kao društvo zaista imali za to u prethodnim decenijama, više ga nemamo. Organizovano delovanje u pravcu osvešćivanja nacije, još bolje sistemsko, najbrže bi dovelo do promene. Samo aktivno rasvetljavanje uzroka i posledice i uloge čoveka u svemu tome – rezultira postojanjem svesnih građana koji imaju jasna očekivanja od države i onih koji njome upravljaju. U takvom ambijentu, promene postaju eksponencijalne.
Može li civilni sektor preuzeti tako široku i odgovornu ulogu? Ili bi brže bilo da tu ulogu hoće da preuzme država? Kokoška ili jaje analiza ne služi nam ničemu. Nego, zasucimo rukave i korak po korak objasnimo komšiji da je već Evropljanin.
Autorka: Nataša Rašković
Tekst i fotografija izvorno su preuzeti odavde.