Procena uticaja na životnu sredinu jedna je od preventivnih mera zaštite životne sredine koja je važna kako bi se identifikovali uticaji konkretnih projekata na životnu okolinu, zdravlje i dobrobit ljudi. Rano uključivanje javnosti, uz stvarnu mogućnost uticaja na odluke o ovakvim projektima, u domaćoj praksi ne postoji. Razumevanje svrhe ovog postupka svedeno je na nužni zakonski minimum, i često formalnost, usled čega se gube njegove suštinske prednosti za sve aktere.
Kao instrument koji objedinjuje zakonske, organizacione i tehnološke pretpostavke održivosti investicija, procena uticaja na životnu sredinu predstavlja sveobuhvatan proces, sistemsku analizu uslova i alternativa, kao i alat za predviđanje, prilagođavanje i sprečavanje potencijalnih negativnih efekata na prirodno i društveno okruženje. Zbog toga je dijalog između investitora, lokalne zajednice, civilnog društva i javnog sektora od presudnog značaja. Dijalog koji se pokreće u ranoj fazi, kada su još uvek sve opcije otvorene i kada postoji mogućnost da sve zainteresovane strane razmene argumente i artikulišu svoje interese, najviše doprinosi zaštiti životne sredine i održivosti investicije. Upravo takva vrsta dijaloga izostaje u Srbiji.
Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) nastoji da doprinese saradnji između javnih institucija, privrednog sektora i građana u postupku odobravanja projekata i aktivnosti koje mogu imati negativan uticaj na životnu sredinu, ljudska prava i održivi razvoj lokalnih zajednica, vodeći se principima međunarodnih praksi i dokumenata.
Jedan od njih je i Arhuska konvencija, koja je usvojena 1998. godine. Njen cilj je da ojača ulogu građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se tiču životne sredine. Građanima se obezbeđuju prava da učestvuju u izradi planova, programa i zakonodavstva koji mogu uticati na životnu okolinu. Kroz izradu metodologije zasnovane na primeni Arhuske konvencije, ekoloških i socijalnih standarda međunarodnih finansijskih institucija i njihovog prilagođavanja lokalnim potrebama, privreda će moći da na efikasan način komunicira sa lokalnom zajednicom i pronalazi rešenja kroz dijalog sa njima. Sa druge strane, javne institucije i građani će imati mogućnost da uče o inovativnim pristupima o učešću javnosti i usvajaju dobre prakse.
Pravovremenim uključivanjem svih aktera u procese dugoročno se doprinosi odgovornijoj zaštiti životne sredine i unapređuju se prakse javnog zagovaranja, transparentnost i primena zakona u ovoj oblasti, sa posebnim fokusom na korišćenje preventivnih mehanizama u javnoj komunikaciji.